ПРОШЛОСТ И АНТИФАШИЗАМ

 IZMEĐU NAJNOVIJIH POGLEDA NA    PROŠLOST I ANTIFAŠIZAM
(govor povodom dana oslobodjenja Topole, prof.Dejan Đurić)
U Srbiji se danas dešava devalvacija oslobodilačke tradicije pod očiglednim ideološkim-političkim pritiskom, nakon sloma socijalizma nismo ostali imuni od revizionizma. Umesto da se oslobodi prostor za racionalno i naučno, dogodio se revanšizam. I, nažalost, još traje. Naročito je osetljivo pitanje relativizacije oslobođenja u Drugom svetskom ratu (od jeseni 1944 do maja 1945.). Baštinici nacionalističkih ideologija koje su doprinele katastrofi krajem 20. veka besramno pokušavaju da relativizuju ulogu onih koji su otvoreno zastupali fašistička uverenja i bili u službi okupatora. To je naročito nerazumljivo za Srbiju. Zašto? Upravo zato što je Srbija utkana na oslobodilačkoj tradiciji. Naš kraj govori dovoljno sa brojnim spomenicima iz oba svetska rata koliko je Srbija bila 1944-45. opredeljena za oslobođenje od okupatora.
Danas se pod maskom slobode misli zaboravlja da je upravo Srbija žestoko iskrvarila 1941. upravo da bi se izborila za dostojanstveno mesto u slobodarskom svetu. Svedoci smo da se dešavaju pokušaji rehabilitovanja Nedića i Ljotića, kao i njihovih profašističkih uverenja. Zaboravljaju se učešća u pogromima iz 1941. u Kragujevcu, Kraljevu; zaboravlja se učešće u progonu pristalica antifašizma, Jevreja, Roma… učešće u formiranju i funkcionisanju logora u Banjici, Jajincima i Sajmištu. Moramo imati u vidu da ni pobornici Narodnooslobodilačkog pokreta ne mogu da se ne suoče sa posledicama revolucionarnog terora, ali se ta priča maksimaluzuje i ideološki zloupotrebljava u cilju relativizovanja samog oslobođenja. Ako bismo tako posmatrali Francusku revoluciju, onda bi trebalo da rehabilitujemo i vratimo feudalizam. Zar ne? Proturanje profašističkih uverenja u današnjem javnom diskursu višestruko je štetno, a i nerazumljivo. Pogotovo za Srbiju, a tek je nenaučno i diletantsko posmatranje Srbije u Drugom svetskom ratu kroz takvu vizuru. Posebno ako imamo u vidu da je demokratska i liberalna Nemačka poraz Hitlera i nacizma prihvatila kao oslobođenje. A živimo u paradoksalnim situacijama kada se rehabilituju njegovi službenici na prostorima eks Jugoslavije.
Nažalost, to je posledica kombinovanja ideologija i osvetničkih strasti neretko inspirisanih porodičnim iskustvima. Zato je strast veoma vitalna u shvatanju prošlosti vezane za Drugi svetski rat, i još uvek ne možemo jasno i razumno sagledati taj događaj.
Zato je poželjno da lokalizujemo prošlost, tačnije i da je svedemo na posmatranje života običnog čoveka i životne svakodnevice koja je pratila rat. U tom smislu se možda i lakše oslobodimo veoma štetne ideološke patetike. Svakako da bi takva istoriografska tendencija daleko više razotkrila najrealniju moguću sliku prošlosti. Nije li i nama Topolcima, Belosavčanima i žiteljima naše okoline jednostavnije da posmatramo Drugi svetski rat kroz porodične istorije i lokalnu prošlost, nego kroz posmatranje celokupne situacije? Lokalni moment može da nas isključi od ideologije i ukaže na česte kontraverze prošlosti jer su one posledice života. „Život je učitelj istorije“ govorio je istoričar Andrej Mitrović jedan od naših najvećih istoričara XX veka. Na taj način videćemo da je crno-bela prošlost samo mitologizovana i nepostojeća. Postoji „pedeset nijansi sive“. Ali u tim nijansama moramo izdvojiti i primetiti, iz šireg konteksta, da je težnja običnog čoveka u Srbiji tog vremena bila da preživi i izbori se za dostojanstven život u slobodnoj zemlji. Zato ne možemo da podvlačimo nikakve ideološki konstruisane paralele između Narodnooslobodilačkog i Ravnogorskog pokreta. Svaki istorijski događaj, a posebno takav kao Drugi svetski rat, zahtevao je pokrete i vođe od inicijative i one koji bi bili na visini istorijskog zadatka. Sagledavajući racionalno prošlost, ne možemo se oteti utisku da je Narodnooslobodilački pokret Josipa Broza Tita upravo pokazao da je dorastao tom zadataku za razliku od Ravnogorskog.
Taj istorijski zadatak bio je stapanje društvenooslobodilačkog i nacionalnooslobodilačkog. Titov pokret je u tome uspeo. Obnovljena je Jugoslavija u kojoj su Srbi opet bili slobodni i ujedinjeni, a ponuđena je društveno-politička opcija koja je probudila nadu i entuzijazam. Pobednički duh je posleratna propaganda razvijala i usmerila ka izuzetno dinamičnom razvitku privrednog i društvenog života. Upravo će običan čovek imati u Srbiji i najveću korist od toga u narednim decenijama. Kada sve to sagledamo revizionizam jednostavno u Srbiji ne može biti racionalno shvatljiv. Reći će razočarani revizionisti – „istoriju pišu pobednici“. Da, pišu je. Upravo isto onako kako bi je pisali i njihovi ideološki ljubimci da su pobedili u ratu. Zar ne? Ali nisu. Pobednici nad fašizmom, ma koliko bili krivi za taj eufemistički nazvan „revolucionarni teror“, jednostavno zaslužuju poštovanje jer su pobedili najveće zlo čovečanstva – fašizam.
U Topoli,
11. 10. 2017.
Dejan Đurić