ПОЧЕТАК КРАЈА ВЕЛИКОГ РАТА

     СУБНОР општине Топола је 10.11.2017.г. обележио дан Примирја у 1.св.рату. Тим поводом је у сарадњи са библиотеком “Радоје Домановић” у Тополи одржана трибина са темон: “Ослобођење Тополе у 1 и 2 св. рату”.
О ослобођењу Тополе у 1.св. рату и његовом завршетку као и ослобођењу у 2.св. рату говорио је Чедомир Стевановић, председник удружења потомака ратника општине Топола. Велико интересовање присутних привукло је и излагање професора историје Дејана Ђурића на тему “Национално-ослободилачки етос и криза колективне свести у Србији данас”, које објављујемо у целости.


 

 

 

 

 

 

O nacionalno-oslobodilačkom etosu i krizi kolektivne svesti u Srbiji danas
(povodom Dana primirja)
Danas postoje tri ključne tačke u kojima se ogleda kriza kolektivne svesti u Srbiji koja je neodvojiva od nacionalnooslobodilačkog etosa i zato moze uticati razarajuće na identitet Srbije u perspektivi. To su: 1) razmer ratnih žrtava, 2) Jugoslavija kao istorijski fenomen i 3) racionalizacija nacionalnooslobodilačkog etosa. Kao propratna nit javljaju se društvena, politička i intelektualna neodgovornost.  Zbog toga što je ta pojava poprilično ukorenjena, preti da dovede u pitanje osnovna dostignuća srpske države i društva tokom poslednja dva veka.
Do 1991. godine Srbija i uopšte Srbi kao narod su od 1815. godine imali preko vek i po dugu tradiciju pobedonosnih ratova.  Ratne tekovine su bile etape nacionalnog oslobađanja i teritorijalnog definisanja Srbije, a zatim Jugoslavije.
Drugi srpski ustanak, Srpsko-turski ratovi, Balkanski ratovi, Veliki rat i Drugi svetski rat stvarali su niz pobedonosnih ratova koji su postupno izgrađivali nacionalnooslobodilački etos koji je značajno uticao na kolektivni identitet Srbije, a posredno i Jugoslavije u XX veku. I pored ideološko-političkih gibanja i povesti dramatičnih političkih suočavanja, on nije bio upitan i bio je ključna odrednica definisanja države i društva sve do 1991. godine. Od sloma Jugoslavije usledila je kriza kolektivne svesti koja se naročito odrazila na Srbe i Srbiju. Posredno se odražava i na stanje u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, ali stanje u Srbiji je specifično. Zašto je ta kriza naročito prisutna kod Srbije i Srba? Jednostavno zbog činjenice da se raspad Jugoslavije u Srbiji doživeo kao slom države za čije je stvaranje Srbija dala presudan doprinos u Prvom svetskom ratu, a Srbi generalno dali najveći doprinos pobedi i oslobođenju koje je potvrdilo Jugoslaviju 1945. godine. Međutim, slom Jugoslavije je doveo do krize kolektivne svesti. Zašto? Srbi doživljavaju kao nacionalne poraze: raspad SFRJ, pad Krajine, NATO intervenciju 1999.,  a rat u BiH završio se delimičnim uspehom u jer je opstala RS. Takav sled događaja potpuno je poremetio viđenje dotadašnjih oslobodilačkih poduhvata Srbije i Srba uopšte. Posleratna kolektivna trauma je oslobodila aveti ne samo Ratova za jugoslovensko nasleđe, već i duhove prošlosti koji bi da razvodne oslobodilačke tekovine ratova u toku XX veka.
Stoga je usledila kolektivna frustriranost. Ona stvara više problema koji se odražavaju na kulturu sećanja ugrožavajući racionalno sagledavanje prošlosti. Posmatranje nastojanja da se pod određenim istorijskim okolnostima izgrade država i društvo u Srbiji tokom prošlosti je takođe vrlo podložno frustracijama pod utiskom tmurne sadašnjosti. To je pojava koja se naziva “istorija sadašnjosti”.
1) Ratne žrtve – prvi problem koji zadire u samu srž stanja kolektivne svesti tj. frustriranosti u Srbiji je razmer stradanja stanovništva u toku ratova u XX veku, a delom i XIX veku (Prvi srpski ustanak). Naime često se provlači i javnom diskursu teza o “strahovitim gubicima”. Ta teza je zapravo propagandistička iako je sama po sebi opravdana jer su razmere stradanja neosporne. Ovo deluje pomalo kontradiktorno, ali nije. Vrlo je jasno ako sagledamo demografska kretanja u prošlosti. Naročito, posle ratova koji su donosili pobede i teritorijalna proširenja. Srbija je u Prvom svetskom ratu ostala bez oko 25% populacije, ali je posle tog rata imala najveći prirodni priraštaj u Evropi. Samo ako uzmemo da su popisi bili precizni. Do izbijanja Drugog svetskog rata broj stanovnika u Srbiji raste i to primetno što je i doprinosilo da se kolektivna svest ne uzdrma pod utiskom razmera ratnih stradanja. Čitavo društvo bilo je usmereno ka tome i demografska eksplozija nakon rata je bila posledica jednog opšteg nastojanja da Srba bude što više. Slično se dešava i u Drugom svetskom ratu u krajevima NDH i u Srbiji gde su Srbi bili izloženi zajedno sa Jevrejima, Romima i generalno antifašistima progonima i genocidu. Posle obnove Jugoslavije u vremenu socijalizma usledila je demografska progresija o čemu govore svi posleratni popisi zaključno sa 1981. godinom (pri čemu izdvajamo Kosovo od ostatka Srbije). E sad zašto ne pominjemo popis iz 1991? On beleži i prvo opadanje. I tu dolazimo do ključnog razloga zašto je teza o “strahovitim gubicima” propagandistička. Da se razumemo gubici jesu trajni, pogotovo za porodice koji su u ratovima ostajali bez najmilijih i najrođenijih, ali upravo se u porodičnom okruženju išlo na svesno rađanje i podizanje što više potomaka, naročito u seoskim sredinama (npr. deci su davana često imena poginulih u ratu). I pored ratova koji su donosili veliki broj stradalih ostaje pitanje razmera stradalih jer ako je broj stanovnika rastao onda je upitno koliko je najproduktivniji deo stanovništva održao sposobnost reprodukcije. Izgleda da jeste i to prilično. Na svu sreću, stanovništvo Srbije se koliko toliko izborilo sa demografskom katastrofom. Drugi svetski rat donosi nova stradanja, ali ona nisu bila toliko prisutna u Srbiji koliko izvan nje. Stanovništvo se ponovo suočilo sa ratnim gubitkom, ali s tim što se dešava i kolonizacija kao najveći talas migracija do 1991. godine.
Upravo sad tu dolazimo do 1991. i dešavanja posle koja se još uvek odvijaju a to su masovne migracije društveno najproduktivnijeg, time i populaciono reproduktivnog stanovništva. To je odliv mladih, obrazovanih i najpreduzimljivijih ljudi iz Srbije koji je neprestano masovan već preko četvrt veka! Još je sredinom 90-ih istoričar Ivan Đurić upozoravao na potencijalno alarmantne razmere migracija iz Srbije. Ako sagledamo razmere odliva sigurno je na stotine hiljada, a možda i ceo milion ljudi napustilo zemlju od 1991. Kad sagledamo da su ti ljudi mogli da oforme i porodicu u Srbiji reč o alarmantnom broju (bez preterivanja je to preko 1,5 miliona ljudi kad pratimo kretanje broja stanovnika). Dakle, to je gotovo broj stanovnika Vojvodine danas! Sela su se slila u gradove, a gradovi su se slivali i slivaju na Zapad, pri čemu čak ni izbeglički talasi u toku 90-ih nisu izmenili situaciju i imamo prazna i poluprazna sela i dobijamo sve više varoši sa opadanjem broja stanovnika. Kad se sve to redistribuira jasno je da broj onih koji su otišli je milionski!  U Srbiju je ušlo oko pola miliona izbeglica, a opet je u neprestanom padu broja stanovnika. Kako to? Dakle, dešava se masovno i neprestano odlaženje ljudi iz Srbije mahom na Zapad.
Zato teza koja manipuliše ratnim žrtvama isključivo služi da se neutrališu katastrofalne posledice sloma Jugoslavije, društveno-političke i ekonomske krize, kulturno-naučnog sunovrata u atmosferi ratnog poraza, a zatim i u neuspehu da se nakon 2000-te donekle prevaziđu posledice nacionalne katastrofe. U slučajevima 1833, 1878, 1919 i 1945. uvek je ratna pobeda dovela do uzdizanja nacionalnog bića i duha, i budila sveopšti entuzijazam i ambijent koji je dovodio do demografskog rasta i pored ratnih stradanja i učestalih migracija u toku ratova. Slom i raspad Jugoslavije dovodi do nove tačke u krizi kolektivne svesti danas u Srbiji, ali i šire. Zaraza kolektivnom nekrofilijom zamagljuje suštinski društveni problem pražnjenja Srbije od najproduktivnijeg stanovništva.
2) Jugoslavija – se nekako nadovezuje na žrtve u ratovima jer je omiljena teza frustriranih nacionalista kojima je nekako neodoljivo da joj dodele epitet “grobnica srpskog naroda”. Ratovi su stvarali groblja, ali su donosili pobede, životnu nadu, optimizam i slobodu u kojoj je narod doživljavao demografski rast i preporod. Danas se pokušava napraviti diskontinuitet sa Jugoslavijom. Zašto? Zato što je to propaganda kojoj je cilj da zamagli katastrofalnu postjugoslovensku stvarnost. To možemo da se primeti u srazmeri stepena antijugoslovenstva i stepena osiromašenja i zaduženosti postjugoslovenskih republika. Osim Slovenije. Zašto baš ona nema animozitet prema Jugoslaviji iako je prva iz nje izašla? Zato što je Jugoslavija za Slovence racionalno shvaćen istorijski fenomen. To je etapa njihovog nacionalnog zaokruživanja i definisanja, kao i zadovoljavanja ekonomsko-tržišnih potreba. Slovenija itekako poštuje jugoslovensku prošlost i iz nje crpi i deo svoje kolektivne svesti. Upravo zato što racionalno sagledava prošlost i ne doživljava prošlost književno-romantičarski i propagandistički. Već Hrvatska, Srbija i BiH imaju teške probleme koje treba zamagliti i eto idealne prilike – obrušiti se na Jugoslaviju. U Srbiji se Jugoslavija neopravdano zamagljuje jer je javnom mnenju neprihvatljivo da shvati kako srpsko društvo jednostavno nije bilo dovoljno svesno toga šta je Jugoslavija, kao i da je Jugoslavija bila izazov federalističke i konfederalističke podele vlasti, moći i odgovornosti. Srbija nije bila spremna da presudnu ulogu u stvaranju Jugoslavije pretoči u kompromis sa političkim tradicijama naroda koji su svoja kolektivna prava definisali kroz nagodbe. Čak i kad se država zasnivala na federalnom uređenju nije se dovoljno jasno shvatala raspodela vlasti i moći u zemlji. I to je nešto što nijedna postjugoslovenska republika danas u javnom diskursu ne želi da prizna, čak i Slovenija. Drugi razlog u omrazi Jugoslavije je teza kako su Srbi drugima stvarali države, a sami nisu svoju definisali. Što je potpuno neodrživa teza. Danas su dve postjugoslovenske republike i po ustavima srpske države – Srbija i BiH, a ni Crna Gora se ne može posmatrati odvojivo od srpskog kulturno-etničkog prostora jer trećina stanovništva su Srbi. I to uvažavaju svi ključni spoljnopolitički činioci. Prosto, usled razuđenosti i etničke izmešanosti Srba i okolnih naroda iz bivše Jugoslavije, upravo je Jugoslavija bila najracionalnije rešenje. Ona je bila rešenje koje je u ključnim istorijskim momentima po sudbinu Evrope bilo i činilac posleratnog poretka. Opet i idealizacija bilo koje Jugoslavije je neodrživa i tu se zalazi u  treće ključno pitanje u sagledavanju krize kolektivne svesti u današnjoj Srbiji.
3) Nacionalno-oslobodilački etos – nikada nije bio racionalno uobličen kroz objektivno i sveobuhvatno sagledavanje prošlosti. To je prva surova realnost i posledica svesne minimizacije ili pak maksimizacije savezničke podrške u toku ratova, kao i zastupanja teza o “večitim” neprijateljstvima. Kao i u prethodna dva slučaja primetna je uloga dnevno-političke propagande tj. njen uticaj na posmatranje prošlosti. Prvo se sa Rusijom prošlost vrlo nerealno i propagandno sagledava. Njen uticaj na stvaranje autonomne Srbije 1829-1833 bio je ključan, ali je dovodio do preteranog uticaja od kog je Garašanin gledao da se otrgne, zatim se pokazalo 1876. koliko je Srbija sama bila nemoćna pa je 1878. godine iskoristila ulazak Rusije u rat da pripoji južno Pomoravlje da bi Austrougarska Srbiji pomogla za Pirot i Vranje u Berlinu. Zbog kasnijih loših diplomatskih odnosa to se prećutkivalo. Da Srbija nije mogla da vodi ratove sama, govore i Balkanski ratovi. Prvo je oformljen Balkanski savez, a zatim antibugarska koalicija i Srbija je zahvaljujući tome dobila tada maksimalno povoljni ishod u Makedoniji. Zatim je i Veliki rat primer dobre koordinacija ratnih dejstava. Cerska i Kolubarska bitka su takođe dobijene jer su Rusi već duboko zagazili u Galiciju i opteretili državu koja je višestruko bila nadmoćna prema Srbiji. Danas se prećutkuje da je Rusija bila slaba da iznese rat i da je ključna saveznička pomoć dolazila iz Francuske. Francuska je bila ključan srpski saveznik naročito posle sloma Srbije 1915. godine. Bez srpsko-francuskog savezništva iskrcavanje na Krf, oporavak vojske i proboj Solunskog fronta 1918. bio bi nezamisliv. Srbija je Veliki rat iznela herojski i natčovečanski, ali ne sama! To je ključno podvući ako želimo da racionalno sagledamo prošlost ma koliko nam je ona slavna. Tako i u Drugom svetskom ratu sadejstvo sa Crvenom Armijom presudno je doprinosilo da se Srbija oslobodi i krene u konačno oslobođenje cele Jugoslavije u proleće 1945. godine, ali je opet SSSR bio sve do 1985. neprestana pretnja Jugoslaviji pa se uloga velikog socijalističkog brata svesno zapostavljala. Dakle jedna neprekidna nit je jasna – knez Miloš Obrenović knez Milan Obrenović, Nikola Pašić i Josip Broz bili su svesni da Srbi ratove ne mogu izneti sami ma koliko imali značajnu ulogu u njima. To je bila, nažalost, svesno zapostavljana realna slika prošlosti. Posmatranje prošlosti kroz nacionalnoegoističku prizmu je i dovelo do pojave Miloševića i njegove politike koja je dovela Srbiju u rat protiv svih. Posledično, to je dovelo do nedopustivog prepustanja zaboravu svega što je sadržavalo oslobodilačku i socijalnoprogresivnu notu u prošlosti Srba, Srbije i Jugoslavije. Oni koji bi da ospore savezništva u određenim istorijskim momentima danas najviše ospravaju zapadne sile Veliku Britaniju i Francusku, što je više odraz današnjih diplomatskih odnosa, nego odnosa u vreme Velikog rata. Isto tako se propaganda ogleda i u tome što se ekonomski interesi i pretenzije primećuju kod zapadnih sila, a kod Rusa izostaju. Rusi su braća i njima je sve oprošteno. I pola veka stalne pretnje od invazije, i Garašaninova doktrina se zaboravljaju. Dok drugi zaboravljaju bombe iz 1944. i 1999. godine.
Posle raspada SFRJ, a zatim i posle 2000-te iz kolektivne traume izbijaju vrlo razarajuće tendencije da se nacionalno-oslobodilački etos sruši od strane nosilaca već poraženih ideologija za koje smo mislili da su neostvarive u Srbiji. Društvena i intelektualna neodgovornost cvetaju jer nekako se dobro podupiru sa političkom neodgovornošću. Zato se zanemaruje kultura sećanja, spomenike prošlosti prekriva mahovina, a revalorizuju se i rehabilituju oni koji u prošlosti jednostavno nisu bili dorasli istorijskom trenutku. Stoga je sasvim osnovano pomisliti da političke elite postjugoslovenskih država sebe prepoznaju u tim osobama pa im to ne smeta, štaviše preče im je od kulture sećanja koju ni ne razumeju.
Nacionalno-oslobodilački etos je neophodan, ali da bi se dugoročno održao i doprineo da Srbija sebe izgrađuje kroz izazove dolazećih epoha neophodno je da se prošlost racionalno sagleda kroz sveobuhvatne i objektivne analize. Potrebno je prevazići uskosti i da se istorijske događaje, pojave i fenomene koji su pratili nacionalno-oslobodilački etos posmatraju multiperspektivno. Jednostavno, da bi se stvorili preduslovi za tako nešto potrebno je da politika poštedi nauku i kulturu, ali i oslobodi prostor za; razvijanje kulture sećanja, razvijanje društvenog senzibiliteta za nauku u kulturu kao i razvijanje osećaja odgovornosti prema prošlosti. Književno-romantičarska prošlost je je jedino poželjna da se sagleda koliko je često bila propagandno-poželjna paučina za realnu sliku prošlosti.  Takođe i u kojoj je meri uticala na oblikovanje nacionalno-oslobodilačkog etosa u prošlosti. Stoga i da se sagleda koliko je to bilo nepotrebno.  Prošlost je bila dovoljno slavna i bez “šminkanja” ili “garavljenja”. Svet nas je poštovao uvek kad smo bili svesni sebe i činili smo podvige baš zbog toga što se osećao istorijski trenutak. Haos koji još traje već četvrt veka došao je jer se nije  prepoznao istorijski trenutak, a ni tok. Ali to ne daje za pravo da se kude oni koji su umeli da posmatraju dalje od sadašnjosti samo zato što danas postoji nemoć da se učini isto. To ih je i učinilo pobednicima i oni treba da zaslužuju poštovanje i reči zahvalnosti – Večna vam slava junaci!
Topola 10.11.2017.g. Dejan Đurić prof.istorije