Метино Брдо Крагујевац 2. март 2013.

p0401И ове године је обележена годишњица стрељања родољуба на Метином брду у Крагујевцу. Венце су положиле делегације: Скупштине Града Крагујевца, СУБНОР-а Шумадије, Удружења потомака 1912-1920, Отштинских организација СУБНОР-а Аранђеловца, Тополе, Раче као и СПС-а и Покрета Социјалиста Крагујевца као и чланова породица стрељаних родољуба. Пригодни програм су извели ученици ОШ Вук Караџић из Крагујевца.

Овом приликом Вам ексклузивно објављујемо говор Драгомира Матића из Клоке, који је тог дана 1942. био пред стрељачким стројем заједно са својим братом, али је судбина хтела да се у метежу који је настао у тренутку стрељања, када је група логораша на челу са Драганом Банић из Наталинаца кренула голим грудима, у последњи јуриш на непријатељске митраљезе, успео да избегне смрт са неколицином другова. Овај говор је одржао на годишњици стрељања 02.марта 1975.године.

„На данашњи дан пре 33. године, тачније речено 2.03.1942. године овде, на овом месту, мрски окупатор прекратио је животну нит око стотини младих људи: заробљених партизана, похватаних позадинских радника, дотераних талаца. Ко су били ти људи над којима је омражени окупатор дивљао? То су била деца наших крајева: Шумадије, Поморавља, Левча и др. Они су били разних узраста и разних занимања. Ту су: фабрички радници, сељаци, интелектуалци, занатлије, студенти, ђаци… Махом млади људи. Неки чак да је имао и 15 година. Деца дичних крајева. Синови народа који није знао за понижења. За њих је била боља и смрт, него срамна априлска капитулација пред фашистичком најездом. На бојни поклич Комунистичке партије ти наши млади људи – родољуби, похрлили су под њен барјак да докажу свету да оно што је учињено, урађено је против воље народа. Знали су да је непријатељ десетоструко јачи, али када је у питању част и домовина, онда несразмера није важна. Ту је срце, а љага издаје се мора збрисати.

После својих пораза окупатор је видео ским има посла. Пред њега се испречио мали, али жилав народ. Падале су вароши и варошице једна за другом. Слободна територија се све више ширила, а за окупатора живот је био све неподношљивији. Шта му је требало чинити у таквој насталој ситуацији? Потражио је оне исте капитуланте и издајнике, те су припремили напад на тек ослобођени део наше земље, да разбију и униште живу силу народног отпора. То им је у неку руку успело, али не до краја: територија је изгубљена, народна војска опет постоји. У том метежу четници Драже Михаиловића дојучерашњи наши савезници, преко ноћи хватају партизане и заробљене их предају Немцима. По селима крстаре агенти Гестапоа и оснивају тако зване сеоске-пољске страже, којима је био задатак да прате кретање партизана и да их похватају, као и чланове илегалног НародноОслободилачког Одбора и позадинске раднике. Тако је дошло до многих провала, издајства и тако смо ми допали у немачке канџе. Спроводили су нас из вароши у варош. Методи Гестапоа су свуда били исти, више него сурови. Тучени смо били до бесвести, а глад и хладноћа чинили су своје. Саслушања су била каткад и по целу ноћ. Најзад смо се обрели овде у Крагујевцу на последњи испит, крајње саслушање. Овде су Немци били решили да нас докрајче. Животни простор нам је био сведен на најмању меру. Наша такозвана соба смрти није више имала од око 35м2 а спаковано је било нас 73 човека. Вашке, нечистоћа и глад урадили су тако да смо личили на живе костуре. Ето такве је људе Немац отправљао у смрт, а бусали су се у прса да су културна нација. Саслушања су опет била стална. Из нас су чупали последње делиће физичке снаге. Уживали су у мучењима, наслађивали се нашим патњама. Ма колико да су нас кињили сигурни смо били да ће они изгубити рат. Знали смо тачно да ће слобода доћи, а и жарко смо је желели, па и ако ће мо ми умрети. Та вера у победу струјала је у нашом уклетом кућом опасана зидовима. Учинио бих велику неправду, ако овде не бих поменуо неколико снажних ликова, који су већ поклеклим друговима давали снаге да истрају, да не падну у очајање. То су Драган Банић свршени гимназијалац из Наталинаца, Дезидер Барун студент из Љуљака, Божа Марковић из села Бораца код Раче, Стојић такође из Љуљака и још неколико чијих се имена не сећам…

Најзад 2март 1942.година 3 часа ујутро! Отварају се врата свих соба казамата. На сваким вратима по један Немац и један градски стражар-Србин. Почиње прозивање. Ехо звони празним ходницима, а имена се нижу једно за другим. Људи буновни и полу одевени испадају напоље. Журба. Свако задржавање значило је кундак између плећки. Сврставање, поново прозивка и то последња, улица, пут Метино брдо-логор, још додавање људства 80+30. Свега стодесет. Довољно им је за данас. Није нас страх било, са малим изузетком. Са животом ми смо одавно разчистили. Кад немамо слободу не треба нам ни живот. Тако је бар већина мислила. Гледали смо укочена лица монструма са упереним бајонетима у нас како су бедни. Њих је око 50, а нас 110 полу људи: мршави, изгладнели, болесни и изнемогли. Ваљда су мислили још само нас да ликвидирају па им је победа на домаку. Знали смо да се горко варају! Мука челичи човека. Одприлике Немцима историја Балкана није била позната. Нису чули за брдо Чегар, за Сулејман-пашу Скопљака, који је исто тако на варварски начин истребљивао наш народ, па није успео у својој мисији. Заборавили су и на Албанску голготу нашег народа. Нису знали да је свака стопа ове земље натопљена крвљу и плаћена личним животима нашег народа. Око наших градова свуда су Ћеле-куле као неки чувари и опомена младима да непријатељ увек може насрнути…

У колони смо разговарали шапатом. Договорили смо се за последњи јуриш, јуриш без повратка у смрт. Опраштали смо се од младих година, идеала, од својих милих и драгих. Дошао је крај – видимо да је све свршено. Немци су урликали. Један другоме заповедали. Нас то нимало није интересовало. Ми смо били заокупљени својим бригама. Као да смо се спремали: један у њиву, други у радионицу трећи у школу. Присебни смо. Још само тај јуриш да се издржи и ствар би била на свом месту: њиве пооране, стада напашена, радионице затворене, испити положени. Другови су један уз другог били сбратимљени, браћа загрљена и спакована у овој раки, још само ороз и други живот је почињао…

Као бомба из ведрог неба проломио се више стравични узвик: Ура! Јуриш другови!…Даље је филмска трака нејасна. Чуло се само гушање, гажење, кркљање… Људи у покрету: падање, дизање и опет напред у јуриш…

Другови драги, сви који падосте идеали за које сте дали своје животе су испуњени. Ви сте светао пример младим генерацијама како треба чувати своју слободу, своју домовину. На вашим костима почивају гранитни темељи наше Нове Југославије. Застава, са којом сте ви отпочели борбу лепрша се од Јасеница до Ђевђелије, од Трста до Прахова, а ви сте били први весници те слободе. Ваша имена исписана су златним словима у нашој новој историји и узор младим нараштајима…

Вечно вам хвала, другови!

Слава палим друговима!“

      Матић М. Драгомир – Цука

2.03.1975.Крагујевац, Клокa, 34313 Наталинци